Džobs i njegova slava

Osamdesetih godina prošlog veka, Stiv Džobs je bio tek na početku svoje karijere i putovao je u Japan. U predvorju hotela grupica devojaka prišla mu je i zatražila autogram.

Džej Eliot je u to vreme radio u Appleu i putovao je sa Džobsom. „Pomislio sam, ’Au, koliko na svetu ima izvršnih direktora kojima prilaze i traže auotgram?’“, kaže Eliot danas.

Tokom sledećih nekoliko decenija Džobsova slava je rasla vrtoglavom brzinom. Bio je na stotinama naslovnih strana magazina, tema velikog broja knjiga, da ne spominjemo predstavu na of-Brodveju, TV film, čak i jednu epizodu „South Parka“. Nije bio prvi slavni IT direktor, svakako ne i poslednji, ali bio je među prvima koji je uspeo da prevaziđe poslovni svet i postane istinska ikona pop kulture.

Iako je na prvi pogled uživao u privilegijama koje mu je slava donosila, Stiv Džobs kao da je imao duboki konflikt vezan za nju, grčevito skrivajući i najmanji detalj o svom privatnom životu. Možda je na svim tim naslovnicama uvek bio nasmejan, ali imao je vrlo buran odnos sa medijima i svima koji su hteli da pišu o njemu.

„Stiv je imao odnos pun ljubavi i mržnje sa sopstvenom slavom“, kaže Alan Dojčman, autor neautorizovane biografije „Drugi dolazak Stiva Džobsa“ (The Second Coming of Steve Jobs). „Hteo je i jare i pare. Svakako je uživao u slavi ali je želeo potpunu kontrolu nad svojim imidžom“.

I imao ju je, u dobroj meri. „Stiv je bio maestralan“, kaže Dojčman. „Niko mu nije ni prineti kad je reč o sposobnosti kontrolisanja i manipulisanja medijima i dobijanju onoga što hoćete“.



Analitičarima nije lako da pronađu Džobsu mesto u panteonu poznatih direktora, jer nema mnogo prikladnih poređenja u poslovnom svetu.

„Stiv je kao sa druge planete“, kaže Robert Saton, profesor nauke o menadžmentu na Stanfordu. „On je u svesti javnog mnenja dostigao nivo koji prevazilazi sve druge menadžere današnjice“.

Zato su Saton i njegove kolege morali da zađu u istoriju ne bi li pronašli odgovarajuće primere: Henri Ford, Tomas Edison, Volt Dizni.

Edisonovo ime se najčešće spominje u kontekstu Džobsove popularnosti, delom zato što on nije bio samo vizionar već „i dobar prodavac“, kaže Saton. „I bio je odličan kad je reč o održavanju svog spoljašnjeg imidža“.

Poput Džobsa, čije ime znaju i deca u prvom razredu, Edisonu su se takođe divili klinci u njegovo vreme, kaže Džefri Sonenfeld, profesor u Jejlovoj školi za menadžment.

Sonenfeld, koji obučava buduće poslovne lidere, poredi Džobsa i njegovu slavu sa drugim „narodnim heroima” u vremenima velikih istorijskih promena iz sfere politike, kulture ili, u ovom slučaju, tehnologije.



„Ti heroji su personifikacija složenih promena”, kaže Sonenfeld. „A ljudi vole te prečice - svođenje stvari na nivo pojedinca”. Džobsova sposobnost da uvede tehnologiju u proizvode koje ljudi nisu ni znali da žele - a koje su onda morali da poseduju - je „skoro nemerljiva”, kaže on.

Neuporediv, nadmoćan, misteriozan - ovi pridevi su često korišćeni da opišu Džobsa. Ali postoji i druga strana medalje. Da li status zvezde može da škodi na poslovnom planu?

„Veliki je problem kada bos postane brend”, smatra Sonenfeld. „Dobra strana je što tom brendu daje ljudsko obličje. Loša je da niko od nas nije besmrtan. A ti ‘brendirani šefovi’ često počnu da veruju u sopstvenu besmrtnost”.

Sonenfeld, kao i mnogi drugi, misli da je Džobs trebalo da napusti poziciju izvršnog direktora Applea ranije nego što je to učinio iz zdravstevnih razloga. Neistomišljenici odgovaraju da se na Džobsa i Apple ne mogu primeniti nikakva pravila ili generalizacije.

Iako je Saton pre nekoliko godina objavio tezu da slava direktora negativno utiče na rad njihovih kompanija, on priznaje da se „Džobs se nije uklapao u taj kalup”.

Razlog za to je i rana faza u kojoj ga je zapljusnuo talas slava. Osnovao je Apple kad mu je bila 21 godina i bukvalno čitavu karijeru proveo je pred očima javnosti. Prvu naslovnu stranu „prigrlio” je samo 5 godina kasnije - bio je to Inc. magazin uz propratni naslov: „Ovaj čovek je zauvek promenio biznis”. Četiri meseca kasnije dospeo je na naslovnicu „Tajma”.

Međutim, jednu naslovnicu za kojom je čeznuo, nije dobio. Iako je 1982. bio glavni favorit za Čoveka godine magazina „Tajm”, izgubio je od - kompjutera. U pratećem članku o njemu pisalo je da je ponekad strogi šef i da ima vanbarčnu kćer Lizu koju nije priznao i ne želi da izdražava (kasnije ju je prihvatio kao deo svoje porodice).

„Stiv je imao kratak fitilj”, kaže Dojčman. „Od tada je bio izuzetno oprezan u vezi sa svim - osim sa pažljivo plasiranim informacijama ‘na kašičicu’”.

To je, naravno, samo podiglo znatiželju vezanu za Džobsa. „On se nije eksponirao kao Donald Tramp”, kaže Skot Galovej, profesor marketinga u Stern školi pri Njujorškom univerzitetu. „Nije se slikao u domu sa porodicom. Da li iko uopšte zna kako izgleda njegova supruga?”

Zaista, Loren Pauel Džobs, koju je Stiv oženio 1991, retko se pojavljivala s njim u javnosti, a njihovo troje dece još manje.

Ali Džobs je ipak pokazivao znake uživanja u slavi.



Na Macworld Expou 1999. on je bio zvezda sajma; pojavio se u prepoznatljivoj crnoj rolci, farmerkama i patikama, rukama skrštenih u molitvu i počeo da priča o „vaskrsnuću Applea”. Ali, ispostaviće se da to uopšte nije bio Džobs, već glumac Noa Vajli - iz serije „Urgenti centar” (ER) - koji je igrao Džobsa u TV filmu „Pirati Silicijumske doline” (Pirates of Silicon Valley).

A onda je pravi Džobs izašao na binu i našalio se sa glumcem da mu je imitacija bila loša, na opšte oduševljenje prisutnih. Završilo se tako što je Džobs zamolio Vajlija da mu „namesti” ulogu u „Urgentnom centru”.




Budući da je i sam bio slavan, Džobs je imao pristup drugim poznatim ličnostima. Pričalo se da se pre braka zabavljao sa Džoan Baez i Dajanom Kiton.

Ali, bilo je i dana kad je Džobs izbegavao reflektore. Dojčman se prisetio slučaja kad je direktor pomogao ženi koja je pala na ulici u Palo Altu, nedaleko od Appleovih kancelarija. Njena reakcija, „O, moj Bože, pa to je Stiv Džobs” izazvala je krajnju nelagodu kod Stiva.

Kako god da se osećao u cipelama slavne osobe, nema dileme da je ključni element sve te pompe bila njegova borba sa nedaćama - i trijumf nad njima.

Džobsova životna priča je na mnogo načina prava „filmska”: iznenadni uspeh, uprkos skromnim počecima. Potom neuspeh - izbacivanje iz sopstvene kompanije. I, konačno, pobedonosni povratak, prvo u Pixar a onda i u Apple koji mu je, do poslednjeg dana, donosio trijumf za trijumfom.




„Naši heroji su istinski heroji samo ako prežive neki katastrofalan poraz - i uspeju da ponovo stanu na noge”, kaže Sonenfeld. I opet se ovde može primeniti poređenje sa Edisonom, Fordom i Diznijem: svi su pretrpeli neuspehe pre konačnog trijumfa.

A tu je, naravno, i Džobsova bolest u kasnijim godinama - konačni obračun sa nedaćom. Striktno se pridržavajući želje za privatnošću, nije otkrivao mnogo detalja. Međutim, njegova rešenost da nastavi da radi - čak i kad je izgledao uznemirujuće krhko - mnoge je ohrabrivala, kaže Galovej.



„Svaki Amerikanac preko 30. je na neki način imao blizak susret sa bolešću. To je Stiva učinilo još ‘čovečnijim’. Ljudi su saosećali sa njim. Bilo je teško ne navijati za njega”.

Nakon godina koje su završavale neuspešnim pokušajimaa raznih pisaca da Džobsov život pretoče u knjigu - ne samo da je odbijao da sarađuje sa biografima već ih je aktivno obeshrabrivao - Stiv je konačno rekao „da” 2011.



Izdavačka kuća Simon & Schuster je u aprilu obavestila javnost da će Volter Ajzakson, koji je pisao biografije Bena Frenklina i Alberta Ajnštajna, raditi na knjizi "Stiv Džobs: biografija" (Steve Jobs: A Biography). Njeno objavljivanje prvo je pomereno sa marta 2012. na 21. novembar 2011. a na sajtu Amazona sada piše da će u prodaji biti još od 24. oktobra.

Mali pokazatelj ogromnog interesovanja koje je vladalo za Džobsom: vest o njegovoj prvoj autorizovanoj biografiji te nedelje je bila glavna vest na blogovima - što je retkost za jednu informaciju iz IT sveta - a druga glavna vest na Twitteru.

„Veoma je mali broj poslovnih ljudi koji su ujedno kulturni heroji, ikone, neustrašive figure za običan svet - a nama su očajnički potrebni takvi ljudi”, zaključuje Dojčman.

„Vapili smo za Stivovom pričom”.

preuzeto sa