Aut Jobs, aut nihil

Stiv Džobs postao je svojevrstan modni dizajner informatičke industrije. Percepcija kupaca je da je Dizajner taj koji je mozak svega, taj koji stvara apsolutno sve, i bez kog njegova modna kuća jednostavno više nikad neće biti ista.

Stiv Džobs se povlači. Za sada privremeno, no ako je suditi prema njegovoj zdravstvenoj istoriji, ne treba odbaciti mogućnost da privremeni odlazak tiho postane penzija. Hoće li Stiv baciti peškir u ring i obesiti rukavice o klin – to nije pitanje samo Džobsa kao osobe, već i Džobsa kao zamajca jedne velike kompanije.

Zanimljivo je kako tržište reagujea na Džobsovo zdravstveno stanje: na dan najave povlačenja, vrednost deonica se spotakla, da bi zatim nastavila padati. Google ima jedan odličan servis na kom je moguće pratiti kretanje cena deonica mnogih važnih firmi , pa tako imaju i graf za Apple, na kojem se lepo uočava kako je najava preokrenula optimističnu trku Appleovih deonica prema nebeskim visinama, kao da odlazak Stiva Džobsa znači i kraj te kompanije.




Gejts i Džobs - geek i marketingaš

To, naravno, nije tako, ali pogledamo li malo istoriju deonica kompanije Apple, uočićemo kako se slična stvar dogodila i u vreme kada je Džobs obavestio urbi et orbi kako pati od karcinoma: panika među korisnicima, frka među deoničarima (iako su deonice tada vredile dvadesetak puta manje nego danas), informatičke novine prepune spekulacija o budućnosti Applea. Slično se ponovilo 2006. godine, kada je Džobs bio zaista fizički iscrpljen, no transplantacija jetre 2009. godine, čini se, nije značajnije uticala na period za kog je sada očigledno kako je to bio početak kontinuiranog rasta vrednosti deonica firme. Sve do sad, kad je najava povlačenja ipak osetno srušila vrednost deonica. Hoće li tako i ostati, ili je reč samo o privremenom padu koji će uskoro biti tek statistička anomalija na liniji koja i dalje stremi nebu, videćemo kroz nekoliko meseci.

U međuvremenu možemo spekulisati o uticaju Džobsovog odlaska.

Svakako, on nije jedina ikona i živa legenda informatičke industrije (neka digne ruku kome Bil Gejts nije prvi pao na pamet... hmm, niko?), dapače Džobs i Gejts su tako uspešni a tako suprotni – jedan je pravi geek, a drugi je pravi marketingaš. Jedan se dobro razume u programiranje i tehničku stranu računara, drugi je kao mladić bio nadaren za elektroniku ali nije programer i ne zanima ga tehnička, već korisnička strana računara.

I obojica su pomalo kraduckali jedan od drugoga. Sećam se kako je Microsoft, tamo davnih godina kad je tek izašao Windows 95, forsirao reklame u kojima se, između ostalog, naglašavala nova i fantastična mogućnost koja korisnicima daje još više produktivnosti (što će biti Microsoftova mantra svih narednih godina, uvek i uvek sve više i više produktivnosti, kao da je to nešto što izvire iz računara, a ne iz osobe) jer Windows 95 ima – kantu za smeće, iz koje je moguće vratiti obrisane dokumente!!! Čudom se tad čuđahu korisnici Macintosha koji su taj neverovatan tehnološki novitet uživali još tamo od 1984. godine...

Mac je postao PC, ali s ograničenjem

Džobs nije anđeo, dapače. O njegovoj poslovnoj etici verovatno bi štošta mogli reći dinosauri iz PARC-a, njegovi kolege i saradnici. No, zadnja stvar koju je Džobs (namerno ili kao kolateralnu žrtvu) učinio Gejtsu bio je prelazak Macintosha na Intel platformu – Mac je postao PC, koristeći faktički istu tehnologiju kao i drugi PC računari, samo upakovanu u lepo kućište i okovanu lancima. Čvrsto kontrolisan PC računar na kom ne možete
menjati komponente kao na običnom PC računaru, ali i dalje PC računar. Na koje možete bez problema staviti i Windows, ako baš želite. Obrnuto – ne ide. Ne zato što ne može, već zato što vam to Apple ne dozvoljava.

Kad je postalo očito kako dotadašnja arhitektura ne ide onako dobro kako je Apple hteo, valjalo je uskočiti u druga kola. A gde je najbolje uskočiti nego tamo gde je već bio Microsoft – na bogato, propulzivno tržište PC računara, prisvojiti jeftinu, stabilnu, zrelu i kvalitetnu tehnologiju. Apple je odlučio napraviti bolji PC od PC-a, pri čemu je platformu godinama polirao neko drugi: Microsoft.

Ako već imamo dve platforme koje su zapravo vrlo slične, i dve kompanije koje su zapravo vrlo slične, kako to da se Microsoftov brod puno manje ljuljao kad je Gejts davao dramatične izjave?

Načinjen od čiste marketinške supstance

Čini mi se kako su u igri dva faktora najvažnija: harizma i korisnička baza. Bil Gejts jest harizmatičan, on je tehnološki harizmatičak. No, biti geek i pritom i harizmatičak pomalo je ograničavajuće. Mnogim geekovima sveta bićete idol i prava rock zvezda, no normalnim ljudima bićete tek zanimljiv i pametan lik, no ne više od toga jer – zaboga – ipak je reč o geeku.

Stiv Džobs nije geek. On je načinjen od one čiste marketinške supstance, on živi, diše, jede, priča i piški marketing. On zna i ono što kupac želi i ono što kupac ni ne zna da želi. Džobs je Terminator, gde on prođe tu osim jabuke drugo voće više ne raste.

I to je ta velika razlika između njih dvojice – Džobs je jednostavno rođen za show, za priču, za pitch, njegovi nastupi odišu samouverenošću, njegovi govori hipnotišu, i on je taj koji ima iSilu.

Kad vam kompaniju vodi osoba koja ima tako žestoku harizmu, njen odlazak ostavlja određenu prazninu koju je teško ili nemoguće popuniti.

Apple pretvara kompjutere u belu tehniku

Drugi faktor – korisnička baza – uveliko je definisan upravo harizmatičnim činima Džobsa. Nemoguće je ne priznati mnoge zanimljive, pa i neke revolucionarne stvari koje je Apple poslednjih godina učinio, ali ništa od toga nije toliko drugačije i toliko revolucionarno da bi opravdalo fanatičnu odanost korisnika Macintosha.

I tu sam u krivu, jer razmišljam o tehnološkim aspektima Appleovih proizvoda, a to je pogrešan način razmišljanja.

Ono što Apple želi jeste pretvoriti svoje proizvode u belu tehniku, u komad nameštaja kog ima svaki dom. To jeste prava strategija te firme – računari nisu in, računari su komplikovani i zamorni, ali iPad nije zamoran, on je lep, stilizovan, jednostavan za korišćenje. iPod takođe nije zamoran, niti je iPhone pun komplikovanih menija kao kod drugih mobilnih telefona. Ne, ne, ne! Pogrešno! Pravi je put imati proizvod koji će se na sam prvi pogled svideti kupcu, koji će mu se još više svideti kad ga uzme u ruke, a koji ga neće zamarati komplikovanim stvarima. Dizajn, jednostavnost upotrebe – ništa više od toga nije važno.

I ljudi to prilično dobro puše. Macintosh, iPhone, iPad, sve su to postali nekakvi statusni simboli (koje zapravo svaka šuša prosečnog imovinskog stanja može posedovati, ali hej!) koji o svom vlasniku govore kao o nekome ko ima profinjen ukus za dizajn, ali – što je poprilično apsurdno – i za tehnologiju.

Odakle isijava taj blagotvorni sjaj profinjenosti, elegancije, posebnosti? Od gazde kompanije, naravno! Podilazeći željama kupaca, a koje izviru iz istog mesta iz kojeg izvire želja za lepom odjećom, bivanjem viđenim u gradu, besnim automobilom i druženjem samo sa slavnim osobama – Stiv Džobs tako postaje svojevrstan modni dizajner informatičke industrije.

Njegove kreacije pre svega su lepe, one su načinjene da na određenom modelu žene dobro stoje, prikazane su u idealizovanom svetlu, reflektori obasavaju ključna mesta na modnoj pisti informatičke industrije. To što nekoj prosečnoj ženi njegova haljina neće tako dobro stajati kao manekenki na modnoj pisti ne smeta ni kreatoru jer je ostvario prodaju, a bogme ne smeta niti kupcu.

Odlazak dizajnera iz modne kuće

Kad pričamo o kupcima Appleovih proizvoda, možemo usporediti odlazak Džobsa iz firme sa odlaskom dizajnera iz njegove sopstvene modne kuće, što je uvek katastrofa u očima vernih kupaca.

Naravno, dizajner retko radi sam, ima on svoje pomoćnike koji za njega obavljaju one manje zanimljive delove posla. Ima i druge dizajnere, na učenju, koji dizajniraju neke od kreacija koje zatim potpiše On Lično. I svu silu drugog osoblja. No, percepcija kupaca je da je Dizajner taj koji je mozak svega, taj koji stvara apsolutno sve, i bez kojeg njegova modna kuća jednostavno više nikad neće biti ista.

Tako i Džobs. Nije on dizajnirao iPad, ni iPhone, ni Mac, već tim više ili manje anonimnih inženjera zaposlenih u kompaniji. Nije Džobs pisao softver, niti je testirao proizvode kroz sve faze prototipa. Appleovi proizvodi rezultat su timskog rada, od vrha do dna – uz jedno ograničenje: Džobs je taj čija je reč zadnja u onome što se zove "korisničko iskustvo", nimalo neslično modnoj kući u kojoj Dizajner odlučuje šta ide na reviju, a što ne. Osim toga, sve ostalo je potpuno uobičajeno grbljenje za šivaćom mašinom koje odrađuju više ili manje talentovani ljudi, ali ne bitno bolji od konkurencije.

Praznoverje na berzi
No, kao i u slučaju modne kuće, tržište to ne percipira tako. Za njih je upravo Džobs taj koji je sve osmislio, Dizajner bez čijeg genijalnog uma ne bi ništa od toga nastalo, ili bi barem bilo neuporedivo lošije. Kako li će kukavni Apple bez mudre ruke da ih vodi kroz Scile i Haribde informatičke industrije?

Ljudi su iracionalni, a ulagači na berzi trostruko tako. Tehnološki, pa rekao bih i marketinški, Apple zaista može bez Džobsa. Ima tamo dovoljno pametnih ljudi da nastave voziti po već zacrtanom putu što očito donosi dobre rezultate. Posrtanje na berzi trebalo bi biti tek odjek praznoverja ljudi uverenih kako nakon Džobsa – potop.

Ali to se verojatno neće dogoditi. Čak i kad je gazda lik veći od života. Džobsu sve najbolje što se tiče njegovog zdravlja, a što se Bila tiče, možda on ovo posmatra i zadovoljan je što je ipak samo geek.

(b92.net)